На свим претходним изборима ЕУ и Запад су недвосмислено стављали до знања који кандидат им је по вољи. Данашњем председнику су и честитали – шатро грешком – три сата пре него што је гласање завршено. Овај пут ћемо, Боже здравља, по први пут имати кандидата који има јасну и јавну подршку – Русије. Таквим чином Руска федерација би јасно ставила до знања неколико ствари. Прво, да су времена „династичке дипломатије“ завршена. Друго, да Србија и Балкан јесу предмет њеног интереса из барем неколико разлога, мање – више уобичајених: економских (читај Јужни ток), војних (читај радарско осматрање Блиског истока са косовских планина и непосредно инсталирање сопствених трупа као контролне мере изнад неупитног америчког савезника какав је Албанија) и политичких у којима је Србија тек један, али не неважан сегмент. У временима која следе и која вероватно доносе промену улоге НАТО пакта са не – немогућим напуштањем САД те Алијансе, променом политичке елите у Француској и Немачкој и свођењем улоге ЕУ са политичке на економску заједницу, Србија не сме остати на погрешној страни историје.

Да би се неопходне промене на боље у нашој земљи десиле и ДСС ће морати да буде мало мање гадљива и саможива, какви смо знали бити не без разлога. Клизав и танак лед је у наредним месецима пред свим актерима политичке сцене, па нећете замерити што не бих и ја да се оклизнем и време покаже да грешим у процени. Неколико ствари знам о будућем председнику Србије. Мора имати јавну подршку Русије. Мора уливати поверење грађанима Србије и имати име које је изградио далеко пре кампање која следи. Мора имати подршку свих оних који су свесни тектонских промена у свету и који желе добро нашој земљи и желе себе да одрже у животу на политичкој мапи. На његовом имену и кандидатури могућа је и шира коалиција од ове коју данас чине ДСС и Двери. Ту је део где сам рекао да ДСС овај пут нема право да буде „гадљива“, под условом да буде имала чега да се не гади. Да будем до краја јасан – уколико политички правци крену ка могућем заједничком кандидату са радикалима, социјалистима и делом напредњака који је схватио тежину Вучићевог спољнополитичког пуцња у празно на америчким изборима, разговоре не треба одбити. Више од тога, инсистирати на оним деловима програма који странку чине препознатљивом и на одлучујућем утицају на ток политичких збивања у будућности. Поготову имајући у виду да би евентуална победа тог кандидата значила извесно распуштање парламента и изборе – по мом мишљењу – на свим нивоима.

Месеци који долазе донеће и разрешење ове дилеме и биће јасно има ли о чему да се разговара и хоће ли Србија поново бити на репу догађаја или у њиховој жижи.
Нисам вам много рекао.
Не знам му име.
Не знам чак ни да ли ће га бити.
Али, верујем да ће га бити.
И да има име.
И да ћемо бити поносни на њега.

Аутор: Давор Сантрач