Од одлуке да, поред локалних и покрајинских, истовремено буду одржани и републички избори прошло је довољно времена да сеприлично јасно уочи потенцијално највећа препрека промени актуелне власти – апстиненција бирача. Присталица сам мишљења да право гласа није само грађанско право већ и обавеза, поготово у времену и приликама које ће остати упамћене као период највеће диспропорције између нивоа пристојности, компетентности и знања властодржаца са једне, и важности историјског тренутка, односно одговорности позиција које поменути обављају са друге стране. С тим у вези покушаћу да се, свакако и нескривено субјективно,осврнем на оно што је „на тањиру“, односно актуелну понуду на српској политичкој сцени.

Полазећи од премисе да је сваки слободоумни гласач са троцифреним коефицијентом интелигенције свестан да, осим у манирима и елоквенцији, не постоји суштинска разлика између петоколонаша који су 2012. уз диплому купили и прво одело и оних који су нас у скупим оделима ојадили, сматрам да није ни потребно да се претерено разматрају опције које подразумевају било владајућу већину, било актуелну парламентарну опозицију.

Не желим да умарам очи читаоцима редундантним редовима текста опотрошној роби, односно свим верзијама отпадника од ДСС-а, „незадовољним дисконтинуитетом са политиком Војислава Коштунице“ али, гле чуда, итекако задовољним местима на предизборној листи СНС-а чији середни бројеви изражавају цифрама већим од броја година просечног животног века у Србији.

Дакле, јасно је да национално свесни бирачи имају избор између тзв. „Патриотског блока“, покрета „Доста је било“ и Српске радикалне странке.

Када говоримо о феномену Војислава Шешеља, потребно га је посматрати из најмање два угла – као хашког оптуженика са једне, односно председника СРС са друге стране. Први Шешељ је својом снагом воље, психичком и емотивном стабилношћу, односно стручношћу у професији завредио ништа друго до најдубљег поштовања чак и у оним круговима које смо донедавно знали као „другосрбијанске“. С друге стране, председник Српске радикалне странке је човек који је, поред правних наука, докторирао и у улози вечите, изузетно захвалне опозиције свакој власти. Вучић је те трикове научио из прве руке у време Милошевића (избори Шешељ-Лилић 1997. су најбољи, не и једини пример), па сада жели да исту игру игра са некадашњим учитељем. У сваком случају, остале патриотске снаге, а пре свих ДСС и Двери не смеју упасти у Шешељеву замку исконструисаног сукоба на десном полу, већ СРС треба управодискредитовати са позиције коју сам образложио и не бавити се претерано њима.

Енигма је покрет Саше Радуловића. Није тешко поверовати у причу да познајем готово двоцифрен број људи који се двоуме између ове опције и Патриотског блока, пре свега због чињенице да се и једни и други, уз извесну идеолошку дистанцу, обраћају образованим и мислећим јединкама. Међутим, и поред тога што бих лично био спреман да потпишем немали део од 20 тачака програма „Последњи воз за Србију“, јасно је да ту има елемената које гласачу десне провенијенције (и то десне у оном изворном, економском, а не националном смислу) једноставно не леже. Даље, тешко је поверовати да би некадашњи стечајни управник и човек чија је (чак и без поређења са садашњим држаоцима најодговорнијих позиција, крајње респектабилна) професионална каријера проткана неолиберализмом могао да буде искрен заступник неких готово отворено левичарских, а у најмању руку извесно социјал-демократских идеја. На крају, иако Радуловић прилично вешто избегава уопште бављење „великим темама“ о којима је став Патриотског блока необорив и јасан, извесно је да би у случају евентуалног преузимања одговорности за управљањем државом и о томе морао да води рачуна.

Гласач Демократске странке Србије зна који став странка има о ЕУ, НАТО пакту, Косову и Метохији, Републици Српској или Руској Федерацији… Ако странка свесно жртвујући свој рејтинг ради вишег циља и општег добра није те ставове променила у претходних неколико изборних циклуса, тај гласач има поверења да она то неће учинити ни сада. С тим у вези, мишљења сам да фокус кампање „блока“ МОРА бити на другом месту, и то у два паралелна правца – дискредитовање бахате, неспособне и необразоване напредњачке клике у једном, односно тзв. „економски патриотизам“ у другом. Демократска странка Србије је странка пристојних људи са правим дипломама, шмеком, угледом у друштву, Пекићевим спојем националног и грађанског и доказаном способношћу да домаћински и одговорно управља овом државом, од нивоа локалног ЈКП до Владе Србије.

Уверен сам да један од основних разлога (свакако не и једини) због којих је ДСС пре две године остао „испод црте“ лежи у апстиненцији његових традиционалних гласача, који просто нису препознали странку као фактор који има снагу да изнесе терет суштинске промене система. Кампањи „Знам коме верујем“ је поред енергије недостајала и, парадоксално, управо вера у сопствене могућности да се уради нешто више од самосталног преласка цензуса, што је кумовало томе да се ни тај минимални циљ не оствари. Самим тим је некако изостала и порука бирачима да странка има капацитет да преузме одговорност за управљање државом. Никада више него таданисам имао утисак да се једна изборна кампања отаљава и да је пуки прелазак изборног прага циљ сам за себе, а епилог такве егзибиције је нажалост познат. С тим у вези, савез са Дверима је свакако помак у позитивном смеру и десио се у право време.

Вртоглави раст рејтинга националне опције широм Европе мора бити замајац коалицији ДСС-Двери да, пре свега, верује у преокрет на неком средњерочном плану. Ако је Штрахе у Бечу са, не тако давних опскурних 3% стигао до подршке трећине бирачког тела, ако Национални фронт у Француској годинама бележи тренд раста, непобитно је да ће се простор за такву врсту политике отворити и у Србији. Патриотски блок има историјску шансу да се неповратно позиционира као њен репрезент и да уз парламентарно деловање на свим нивоима, јача своје капацитете и спремно дочека тренутак када ће та политика бити и доминантна.

Додуше, сам назив „Патриотски блок“ јесте помало семантички „тежак“, дефанзиван и делује као „позив у ров“, чиме (уверен сам несвесно) кокетира са страхом као најјачом људском емоцијом. Вероватно не би одмогло мало више позитивне реторике, модернији визуелни идентитет и пријемчивији слоган (можда „Слободни и своји“?). Међутим, ако прихватимо да су наведене критике више козметичке и техничке, а не идеолошке природе, онда је јасно да нису вредне цртања Чича Глиша или заокруживања Лука Скајвокера на гласачким листићима, што је у најмању руку инфантилно све и да заиста не постоји опција вредна давања гласа. А итекако сам уверен да она постоји.

Марко Танчик испред ГО ДСС Нови Сад