Да је ДСС у тешком положају, није тешко закључити. Да ли може да се опорави и заигра значајну улогу у српској политици, засад је непознаница.

Желим да у овом чланку, заједно промислимо ту тему.

Прво, ваља одговорити зашто је странка испала из скупштине 2014. Моја дијагноза је – драматична недоследност.

Зашто тако мислим?

После кампање „Изводљиво је“ којом се ДСС хвалила због добијене студије о изводљивости, иста постаде најтврђи противник евроинтеграција.

Коштуница је Хаг назвао деветом рупом на свирали, па је власт којом је ДСС доминирала, донела закон којим је „подстакла“ многе на „добровољну“ предају трибуналу.

После кидања са досовским партијама, ипак је две владе правила с њима, а не са радикалима.

Сигурно би се могло навести још прегршт сличних примера, но збиља нема потребе. Илустрација је јасна.

Странка која сопствену доследнст и поштење истиче као кључне вредности, не може некажњено чинити горе побројано.

Не само гласачи и симпатизери, већ и чланови су, услед реченог, бивали све збуњенији и разочаранији, па се проценат од избора до избора драстично умањивао, све до бродолома из 2014.

Тада су маневарске могућности биле веома мале. Ипак, схватило се да је неопходно ући у тзв. патриотски блок како би се обновио парламентарни статус и добила прилика за промоцију државотворне политике.

Истом је за председницу изабрана Санда Рашковић Ивић, која је имала слуха за нужност родољубивог удруживања.

Елем, многи незадовољници, предвођени самим председником Коштуницом, напустили су странку и жестоко је критиковали. То је, сасвим сигурно, однело део гласова.

Дошло је до борбе за превласт у странци, па је струја Андреје Младеновића отишла, стварајући фантомски „Самостални ДСС“.

После кратког периода стабилизације, уследили су нови ломови. Председница и њен гуру, Ђорђе Вукадиновић, мислили су да треба ући у нешто што би подсећало на нови ДОС. Већина у странци то није желела, па се догодио најпрљавији раскол који се могао замислити. Било је много страсти, мржње и тешких увреда. И одлазака. У делу патриотске јавности, верује се да је до раскида дошло, јер се ДСС тобож продала напредњацима учешћем у врачарској и вождовачкој власти.

Преостало чланство окупило се за последњи јуриш, како рече Игор Ивановић, с Милошем Јовановићем на челу, да странка или пропадне или постане победничка.

Пропасти је лако. Како ојачати, питање је које захтева мудрост.

Неке ствари су већ добро постављене. Нови лидер је тврдокорни националиста с покрићем. Он је живео и докторирао у Европи, научно се њоме бави и зна јој мане. Зато сад истиче да ће се странка убудуће борити за своју политику, а против политике уласка у ЕУ, коју сматра национално разарајућом, без обзира заступа ли је власт или опозиција.

Дакле, неће да се удружује с повампиреним досовцима, како би једне еврофанатике заменили други, без икакве промене штетне политике.

Да, странка је врло јасно против Вучићеве владе, али није ни за Шутановца, Радуловића, Тадића, Чеду, Живковића и остале.

Друго, Милош Јовановић, децидно каже, уз француски призвук, да треба срушити петооктобарску републику.

Ово је кључно. Да би се ишта могло лечити, било држава било партија, ваља наћи прецизан узрок болести. У Србији, то јесте петооктобарска политика.

Шта под тим подразумевамо?

Предају државе западу. Страховит утицај и невероватну моћ аутошовинистичких медија и НВО. Потпуну доминацију другосрбијанског елемента у култури и образовању. Обезубљивање војске терањем у пензију најспособнијих официра с вишегодишњим ратним искуством.

И наравно, најважније, наметање прихватања теза из хрватско муслиманске и арнаутске ратне пропаганде о претежној српској кривици за ратове у бившој југословенској држави и злочине у тим сукобима из чега следи да Србија треба свуда около да моли за опроштај, немајући право на свој национални интерес.

Ипак, на нашу срећу, има интелигентних људи у Србији који могу да схвате и већ разумеју да нас ЕУ неће привредно развијати како бисмо постали конкуренција њеној привреди.

Знају паметни људи да ко се једном одрекне своје територије, призива нове покушаје комадања. За њих није тајна да без слободе нема ни стандарда, а да је национална држава једина одбрана и колективних и индивидуалних права људи.

Такви мислећи грађани су језгро будућег гласачког тела праве српске политичке снаге. Хоће ли ДСС бити део ње или чак њена оклопна коњица, зависиће од умешности новог руководства да ставове јасно уобличи и представи народу нудећи му јасна, конкретна решења и одговоре на питања, те свеже кадрове у које се може веровати.

Увек петком, читајте нови чланак Остоје Симетића

Извор: Српски културни клуб
Линк ка сајту СКК: http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2016/11/18/ostoja-simetic-ima-li-dss-buducnost/